Moj jako dobar prijatelj je bio u dugogodišnjoj srećnoj vezi sa ženom koja mi je takođe prijateljica.
Početkom godine su imali prvu veliku krizu i prekinuli su komunikaciju na 2 nedelje. Pošto ne žive zajedno jedini način da se komunikacija ponovo uspostavi bio je da neko prvi pozove onog drugog.
Posle te 2 nedelje međusobnog ćutanja on me je kontaktirao, prilično uznemiren, i bez uvoda počeo da iznosi sledeće: “Ja ću nju sad da pozovem i da joj kažem da to kako se ona ponaša uopšte nije u redu, da je jako bezobrazno od nje što je prekinula komunikaciju i što se ne javlja, rećiću joj da je to sramota i da bi neko njenih godina i njene zrelosti trebalo da se ponaša drugačije.”
Ćutala sam dok je on u dahu govorio i kada je najzad napravio pauzu pitala sam ga vrlo mirno i sa toplinom u glasu:”to je skroz ok, samo me zanima šta time želiš da postigneš?”
Kao iz topa je odgovorio: “Pa da se pomirimo.”
“Jesi li siguran da to što planiraš da joj kažeš vodi pomirenju?” pitala sam.
Nastala je tišina od sigurno celog minuta.
“Da, moram da razmislim šta stvarno treba da joj kažem ako želim da se pomirimo. Hvala ti.”
Ovaj moj razgovor sa tim prijateljem nosi u sebi 2 tajne uticajne komunikacije:
1. Ono što komuniciramo treba da bude u skladu sa namerom, ciljem, koji želimo da postignemo a ne u skladu sa emocijama koje u tom trenutku osećamo.
2. Najveći uticaj da druga strana promeni mišljenje ili stav, ili da odustane od planirane akcije po nekom pitanju ima postavljanje pitanja, a ne direktna konfrontacija suprotnog mišljenja ili stava.
Nebrojeno puta sam prisustvovala poslovnim sastancima na kojima nije postignut dogovor niti je donesena odluka zato što učesnici sastanka nisu vodili diskusiju u skladu sa ciljem sastanka već svako u skladu sa emotivnim nabojem sa kojim je došao na sastanak, a neretko i u skladu sa emocijama izazvanim na samom sastanku.
Daleko od toga da su naše emocije nebitne. Štaviše, jedna od ključnih veština uticajne komunikacije je upravo i izražavanje sopstvenih emocija. Međutim, to nije isto što i dopuštanje emocijama da vode našu komunikaciju zanemarujući ono što zaista želimo da postignemo.
Kada dopustimo da emocije vode našu komunikaciju jedino što ćemo postići je da se druga strana oseća isto kao i mi. To je sjajno ukoliko nas vodi radost, sreća, ushićenje. Ali, šta da radimo sa situacijama u kojima našu komunikaciju vode bes, ljutnja, razočaranost, povređenost…?
Umeće ovladavanja svojom komunikacijom tako da bude u skladu sa ciljem koji želimo da postignemo, dok istovremeno ne zanemarujemo svoje emocije, ali im ne dozvoljavamo da upravljaju nama, je jedna od najvažnijih veština kojima možemo da ovladamo u životu.
Ova veština najdirektnije utiče na kvalitet našeg života i ličnu uspešnost u svim oblastima, a posebno na poslu i u odnosima sa bliskim ljudima.
Druga veština, veština postavljanja pravih pitanja umesto konfrontacije sopstvenog mišljenja tuđem mišljenju, je veština vrhunskih pregovarača i najuticajnijih osoba na svetu.
Ja volim da kažem da je iznošenje sopstvenog mišljenja omiljena i na žalost često jedina komunikaciona tehnika u Srba.
Zamisli kada u takvoj sredini naučiš da postavljaš prava pitanja i postigneš više sa manje energije, a da sagovornik nije ni svestan da je na kraju prihvatio tvoje mišljenje koje uopšte nije ni bilo izrečeno.
***
Dvoje mojih prijatelja sa početka teksta su se pomirili. Naravno on je prišao na drugačiji način, i dan danas su u srećnoj vezi, a on mi se zahvalio što sam mu u kritičnom trenutku “otvorila oči” i nisam mu dopustila da napravi još veći problem.
***
Šta god da smo postigli spolja, ako smo uneli mir i radost postigli smo mnogo više nego što ćemo ikada moći da zamislimo.
Hvala ti što čitaš moje tekstove.