Poslednja sreda u mesecu je rezervisana za tekst po vašoj želji 😊
Na moju veliku radost pišete mi još od prvog Newsletter-a i mnogo mi znači svaka poruka koju dobijem jer je svaka izraz toga da su vam moji tekstovi korisni što je predivna povratna sprega ka smislu onoga što radim.
Zbog toga se od srca radujem da pišem na teme koje vas zanimaju.
Za ovu sredu sam odabrala temu po jednom interesantnom kriterijumu: to je tema o kojoj meni nikada ne bi palo na pamet da pišem, a važna je.
Tako da se pre svega zahvaljujem na ovoj poruci koja me je inspirisala:
* * *
Na prvoj godini studija psihologije naučila sam jednu važnu stvar koja glasi ovako:
“Svaki čovek je po nečemu isti kao svi drugi ljudi, po nečemu isti kao neki ljudi i po nečemu jedinstven i nije kao niko drugi.”
Ovo važi za sve životne i psihološke fenomene, pa i za fenomen odbijanja tj. kako se nosimo sa odbijanjem.
Ako bismo tražili sličnosti (istosti) kod svih ljudi vezane za ovaj fenomen to bi svakako bilo to da svi više volimo da budemo prihvaćeni nego da budemo odbijeni.
Ako bismo tražili razlike verovatno bismo mogli da se grupišemo u neke kategorije na nekoj zamišljenoj skali koliko smo rezilijentni na odbijanje, pa bi neki bili visoko rezilijentni, neki srednje, a neki veoma nisko.
Dakle, nismo svi isti po tome kako reagujemo na odbijanje i ne može se za sve dati isti savet.
Kada su ekstremi u pitanju skoro sam naišla na jednu interesnatnu dijagnostiku, koja još uvek nije u zvaničnoj nomenklaturi a zove se “Rejection Sensitive Dysphoria” što označava intenzivnu emocionalnu bol koja se javlja kada neko oseti da je odbijen, kritikovan ili da nije uspeo. Smatra se za neurodivergentno stanje tj. stanje u kome mozak ima problem da reguliše jake emocije nastale kao posledica odbijanja.
Pošto se svi razlikujemo po pitanju rezilijentnosti na odbijanje, hajde da vidimo šta bi bili saveti koji sigurno važe za sve, a onda ću se fokusirati kratko i na ekstreme – one koji se panično boje odbijanja i one koji čak možda i uživaju u odbijanju.
Za svakoga od nas broj 1 je da kada nas neko odbije (poslodavac, osoba koja nam se dopada, neko društvo…) ili doživimo neuspeh bilo kog tipa je da mi NE ODBACIMO SEBE.
Ovo je od najvećeg mogućeg značaja.
Zašto?
Zato što je odbacivanje sebe instinktivna reakcija a najštetnija po nas.
Odbacivanje sebe može da postane “navika” iz najranijeg detinjstva.
Prve osobe koje su ikada mogle da nas “odbiju” su bili naši roditelji ili odrasle osobe koje su brinule o nama.
Malo dete ima instinikt da preživi.
Ako malo dete oseti da je neki njegov deo neprihvatljiv za odrasle osobe od kojih zavisi, ono instinktivno odbacuje taj svoj deo da bi bilo prihvaćeno.
I to je najopasnija stvar koju možemo da nastavimo da radimo i u odraslom dobu – da kontinuirano odbacujemo sebe.
Dakle, kada doživimo bilo koju vrstu neuspeha ili odbijanja prvi korak je: DUBOKO PRIHVATANJE SEBE I OSTAJANJE UZ SEBE U TOJ SITUACIJI.
Prihvatanje sebe nije mentalna kategorija.
Prihvatiti sebe znači BITI POTPUNO OPUŠTEN, POTPUNO UDOBAN U SVOM TELU u situaciji u kojoj nam se dešava neko odbijanje ili neki neuspeh.
Ovo može da se trenira, vežba i da se razvija.
Kada smo sigurni da nismo odbacili sebe tj. da prihvatamo sebe u toj situaciji što znači da smo ostali udobni u telu, da dišemo normalno, da nema grča u telu tada idemo na korak br. 2;
Uverenje da je to što se dogodilo za našu najveću korist.
Ovo uverenje koje ne znam ni sama kada sam počela da osvešćujem kod sebe je jedno od 2-3 najbolja uverenja koja imam, dakle uverenje da je sve, ali baš sve što se dešava u mom životu na moju najveću korist.
Mi često ne vidimo širu sliku i ne možemo da sagledmo, spojimo uzrok i posledicu jer su najčešće vremenski prilično udaljeni, ali kada počnemo da posmatramo sve životne događaje kroz prizmu tih naočara da je sve što se dešava na moju najveću korist naš doživljaj sveta počinje da se menja i mi počinjemo da živimo mnogo mnogo mnogo srećniji život.
Tek onda ide korak br 3, a to je postavljanje sebi pitanja:
Koja je lekcija ovde za mene? Šta tačno treba da naučim iz ove situacije da mi se ovo ne bi ponavljalo?
Odgovore možemo samo mi sami sebi da damo.
Asistenciju u traženju odgovora mogu da vam pruže dobar coach ili dobar psihoterapeut, zavisi u kom pravcu želite da radite.
Da rezimiram korake:
- Prihvatanje sebe – u telu, ne mentalno
- Podizanje u svest uverenja da se sve uvek dešava na moju najveću korist, uz podizanje emocija na visoko frekventne
- Razgovor sa sobom (uz asistenciju ili sami) o tome šta je lekcija iz te situacije
Kada pričamo o ekstremima – oni koji ne ulaze ni u jednu akciju jer su prestravljeni i od pomisli da mogu biti odbijeni ili doživeti neuspeh i oni na drugom kraju spektra koji smatraju da se “čeliče” kroz odbijanja pa sebe non stop izlažu situacijama u kojima unapred znaju da će biti odbijeni ili doživeti neuspeh, korisno je znati da su to 2 strane istog novčića, 2 ražličita “coping” mehanizma ili 2 suprotna defanzivna mehanizma – pasivno defanzivan i agresivno defanzivan (i pasiva i agresija su okrenuti ka sebi).
Ako pripadate jednoj od ove 2 kategorije, prvi korak je donošenje svesne odluke da ćete živeti izbalansiranije.
Balansiran život podrazumeva određenu dozu uspeha i određenu dozu neuspeha.
To ne mora da bude 50:50, bilo bi dobro da imamo više uspeha od neuspeha, maksimum do odnosa od 80:20 u korist uspeha ali je i sve između 50:50 i 80:20 potpuno u redu, posebno ako lično težimo da idemo sve više ka 80:20.
Neuspesi su neophodni jer su oni siguran znak da se razvijamo tj. učimo nešto novo. Ako nam sve ide dobro i lako, i samo uspevamo, treba da se zabrinemo jer to znači da smo u zoni komfora i da postoji velika opasnost da počnemo da nazadujemo. Ali da bismo mogli da se nosimo sa svojim neuspesima potrebno je da proporcionalno imamo više uspeha. Ovim možemo da upravljamo kroz svesne izbore u koje situacije se upuštamo.
Test balansiranog života:
Većina stvari u životu vam ide lako i uz dozu zdravog napora (tako znate da ste na svom putu) a postoji manji broj stvari koje su vam trenutno teške koje nisu preovlađujuće i koje zahtevaju veću dozu napora i neizvesnosti oko uspeha (tako znate da ste u zoni razvoja i da napredujete u životu).
Ako pripadate ekstremu koji se ili panično boji neuspeha ili ide po svaku cenu u svaku akciju i “čeliči” se kroz neuspehe i želite da živite izbalansirano, kao prvi korak prvo ide odluka da želimo da živimo izbalansirano tj. da želimo da napustimo stare mehanizme.
Zatim opet ide, nužno kao korak, prihvatanje sebe.
I onda svestan rad na tome.
Za rad na ovome potreban je rad na nekoliko tema:
- Prihvatanje sebe
- Osećaj lične bezbednosti
- Osećaj lične vrednosti
- Samopuzdanje
- Istinitost
- Vizija šta želimo za sebe
- Struktura i planiranje u vremenu