Da bi se živeo SVOJ SAN potrebne su 2 stvari
- Da imaš san
- Da si spremna/an na promenu neophodnu da bi se živeo taj san
Ja sam oduvek mnogo volela da pišem.
Kao mala pisala sam pesme.
One su bile moj, slobodno mogu da kažem terapeutski, ventil u tom period života.
Prestala sam da pišem pesme onog trenutka kada sam donela odluku da izgradim srećan život po svojoj meri kojim sam ja zadovoljna.
To je bio trenutak kada sam iz uloge ŽRTVE prešla u ulogu STVARAOCA.
Toga tada, naravno, nisam bila svesna.
Ali momenat prestanka pisanja pesama, koje su bile pre svega ventil za tugu i patnju koje nisam imala sa kime da podelim, je simbolično označio kraj ere žrtve, prepoznavanja svoje unutrašnje snage i moći da promenim svoj život u pravcu u kome sam želela, a za koji sam do tada mislila da je nemoguć zbog okolnosti u kojima sam živela.
***
Evo mene u Rimu kako objavljuem vest da pokrećem Newsletter:
To je bio moj davnašnji san – da putujem i radim, da imam lokacijsku slobodu i da radim stvari koje me raduju.
Pisanje je jedna od tih stvari.
Nakon prestanka pisanja pesama, oko svoje 14-15 godine, pisala sam takođe mnogo, ali stručnih stvari.
Napisala sam hiljade stranica politika, procedura, uputstava, priručnika…
Ta vrsta tekstova takođe ima u sebi kreativni momenat jer sam sve te priručnike, ta uputstva, procedure i politike morala prvo da osmislim, kreiram od nule.
Međutim, nedostajao mi je lični izraz onoga što se dešava u meni.
Nedostajalo mi je da osim stručne kreativnosti izrazim i sebe kao biće.
Taj format sam najzad pronašla kroz ovaj NewsLetter.
Kada sam objavila tu fotografiju iz Rima i najavu Newsletter-a stigla mi je jedna prelepa poruka od drage osobe koja me je dobro zamislila:
Zamislila me je jer je taj razgovor u tom parku bio pre nekih 7-8 godina. Postavila sam sebi pitanje: zašto mi je trebalo tako puno vremena??
Dugo sam sedela nad ovim pitanjem dok odgovor nije bio potpuno jasan: nisam bila spremna da menjam ono što je bilo potrebno da se menja da bih to realizovala.
Ima jedna super VEŽBA koja jako lepo ilustruje ovo:
Stegneš pesnicu jedne ruke što jače možeš do te mere da te zaboli šaka koliko zarivaš nokte u dlan. Držiš tako stisnutu pesnicu ceo minut.
A onda počneš polako da puštaš stisak, ali mic po mic, skoro neprimetno popuštanje stiska. To traje…
I za to vreme dlan i dalje boli.
Kad jednom skroz pustiš treba još par sekundi da bol prestane.
Zatim stegneš pesnicu druge šake, jednako jako, opet da zaboli.
I držiš tako opet ceo minut.
A onda stisak pustiš odjendom i u sekundi raširiš dlan.
Dlan boli još nekoliko seknudi ali bol prestane mnogo brže nego u prvoj verziji kada puštamo dugo mic po mic.
Evo saveta:
Kada nešto jako želiš, nemoj ka tome ići mic po mic.
Donesi odluku.
Izađi iz uloge žrtve ODMAH.
Boleće i tada, ali kratko, a ti ćeš brže biti tamo gde želiš.
Ne odlaži promenu.
Izaberi šta želiš za svoj život i kreni ka tome.
***
Kako ovo uraditi bezbedno i brzo učim te na programu PROMENA.
Grupa se već lepo popunjava. Zauzimi i ti svoje mesto.
Radujem ti se!