Da li dovoljno cenimo ono što nam ide lako?

Prošle nedelje sam na Linked In-u postavila ovo pitanje i otvorila “poll” za glasanje.

Dala sam 3 opcije odgovora:

1. DA, sve u životu gradim samo na onome što mi ide lako
2. NE, cenim samo ono što sam postigao/la velikim trudom
3. I jedno i drugo, i lakoća i trud

Trenutno stanje odgovora je:

1. 25%
2. 34%
3. 41%

Iako sam zastupnik toga da je balans ključan i da nam uvek treba “i jedno i drugo” (samo je pitanje u kom procentu tj. razmeri), volela bih da je veći broj odgovora koji naginju lakoći u odnosu na broj odgovora koji naginju velikom trudu kao preferenci.

Ovde se ne radi o tome da li smo mi “lenji” ili “vredni” već se radi o tome ŠTA CENIMO.

A izgleda da ne cenimo dovoljno ono što nam ide lako… Čak i kada sa time što nam ide lako postižemo vrhunske rezultate.

Ne smatram da treba izbegavati stvari koje zahtevaju trud, posebno ako nas privlače i ako je to razvojni korak za nas.

Želim samo da kroz današnje pismo pozovem na odavanje priznanja sebi za svoje talente, za ono što nam ide lako, za ono u čemu smo dobri bez truda i da damo sebi dozvolu da na tome kapitalizujemo i da nam na tom kapitalu život bude udoban i lagan.

Da damo sebi dozvolu da je to VREDNO, čak iako nije zahtevalo nikakav trud.

Iz te pozicije lako ćemo se potruditi za nešto drugo…

Ova tema me je lično veoma dotakla proteklih nedelja i želela sam da je podelim sa vama za slučaj da je i neko od vas usput zaboravio na vrednost svojih talenata dajući preveliki značaj i preveliku vrednost nečemu u čemu se tek oprobava…

Želim vam predivan dan!