Pre nekoliko dana jedan kolega je na Linked In-u objavio tekst u kome je pisao o emotivno-energetskom “potonuću” zbog neuspeha koji je doživeo, unutrašnjoj kritici, osećaju nemoći…
U komentarima su ljudi uglavnom saosećali sa njim i delili svoja iskustva neuspeha normalizujući situaciju u kojoj je. Takođe su se usmeravali na važnost rada na sebi, ali i precenjenosti rada na sebi, da su neuspesi sastavni deo toga, da su sve emocije jednako vredne…
Ja sam imala potrebu da mu napišem nešto drugo.
Napisala sam mu: Svaki put kada udarim u zid, zaustavim se, usporim i usporim sve oko sebe. Ne jurim ni za čim. Samo pomislim: Ja sam ta prilika!! I obično već sutra ujutru stigne neki email koji to i potvrdi.
Moj komentar je dobio veliki broj pregleda (čak više pregleda nego neke moje objave), i najveći broj lajkova od svih komentara.
Drago mi je što je toliko veliki broj ljudi prepoznao vibraciju ovog mog komentara koja je bila prilično različita od ostalih.
Posle 26 godina bavljenja sobom, svojim razvojem, razvojem organizacija, timova, pojedinaca imam jedan jedini ključni uvid:
Na kraju dana jedino što je važno je ŠTA SEBI GOVORIŠ O SEBI i KAKO SE OSEĆAŠ U ODNOSU PREMA SEBI.