Nekada se sve drugo čini boljim od napuštanja poznatog i izdržavanja naredne praznine.
Puno puta ne napravimo iskorak koji je ne samo željen nego i potreban zbog toga što ne umemo da izdržimo prazninu koja nastane iz napuštanja starog i poznatog, i ulaska u novo i nepoznato.
Nepoznato nas plaši više nego ostajanje u poznatom. Težimo sigurnosti u poznatom očekujući od nje da nam da mir i olakša život na načine koji tu tako željenu sigurnost dugoročno svode na njenu suprotnost, jer je veća energija potrebna da se zadrži staro nego da se ide ka novom koje se prirodno nameće. Dokazano.
Eksperiment izlaska u novo deluje opasno pa ga ni ne sprovodimo. Osuđujemo sebe da ne učimo iz iskustva pa samim tim i da se ne razvijamo. U poznatom razvoja nema.
Šta je strašno u praznini? Mnoštvo opcija a nema već dokazanog puta. (za mene lično izvanredno zabavno, za mnoge prestrašujuće)
Izbeći grešku po svaku cenu postaje važnije nego saznati ko smo u stvari i koliko lepote u sopstvenoj kreativnosti možemo podeliti sa drugima. Život je u svojoj suštini kreativnost.
Kreativnost zavisi od slobode i prostora koji dajemo sebi. Vezavši sebe za već poznato vezujemo i svoju kreativnost, što unižava naše ambicije i životno zadovoljstvo.
Držeći se sigurnosti proveravamo svoj život kroz oči drugih. Da li smo zadovoljili spoljne, usvojene kriterijume. Da li živimo kao sav drugi svet sa kojim se poredimo. Dok u potpunosti zapostavljamo i potiskujemo svoje želje i potrebe.
Forma počinje da ubija suštinu umesto da joj služi. Forma deluje sigurno jer je već dokazana.
Iskrenost postaje podređena usvojenim standardima. Zašto? Radi sigurnosti…
Nepoznato traži prepuštanje i poverenje sa jedne strane, ali traži i izbore i odluke sa druge, isto kao i poznato, sa razlikom što su izbori i odluke u poznatom – već poznati. 😊
Kako ih napraviti u nepoznatom?
Unutrašnjom iskrenošću i unutrašnjom jasnoćom tamo gde spoljašnja jasnoća izostaje.
Iskrenost i jasnoća ko smo kao biće na najosnovnijem nivou, kuda smo krenuli na nivou lične vizije, šta nam je na tom putu važno, a šta nije, šta su nam prioriteti, a šta je irelevantno. Koliko ljubavi i zahvalnosti imamo za sebe i druge.
Mala tajna je u strukturi. Kapacitet za promenu ima svoju kontratežnu tačku u onome šta ostaje isto i u strukturi.
Onda kada umemo da uđemo u promenu i napuštanje poznatog važno je pitati se: šta ostaje isto? Šta se ne menja i kako održavam strukturu? Sa odgovorima na ova pitanja unutrašnji osećaj sigurnosti raste (ne spoljna lažna sigurnost).
Vizija je motiv. Vrednosti su pojašnjenje sebi kad zaboravimo zašto smo krenuli tim putem.
A početna tačka uvek i uvek ljubav i hrabrost. Ne kao osećanje ili osećaj već kao viša stanja svesti neophodna za izdržavanje naredne praznine.
Nagrada: upoznavanje sa novim sobom, upoznavanje sa novim svetom, slično kao kad je Kolumbo otkrio Ameriku.
I onda?
Kako neko jednom reče “Eat, sleep, innovate, repeat” iliti sve ponovo i ispočetka u ciklusima u beskrajnoj spirali plesa zvanog život
