Najveći deo svog života sam sebe sputavala da radim.
Kao maloj devojčici od 6-7 godina jedna od ključnih trauma mi je bila kada je moja mama počela da radi. Do tada je bila ono što se zove “stay-at-home mom”.
Duboko mi je ostala urezana bol i pitanje u toj maloj dečijoj glavici “Zar joj nije lepše sa mnom nego da ide na posao?”
A onda i zaključak: “Sigurno me jako malo voli kad joj je lepše tamo nego da ostane sa mnom kod kuće…”
U srednjoj školi, početkom 90-ih, majka jedne od mojih najbližih prijateljica, uspešna poslovna žena već zavidne karijere, u tim godinama krize donela je odluku da ode u inostranstvo jer je tamo mogla da nastavi da radi i da svojim ćerkama obezbedi egzistenciju i život koji je malo ko od nas tih godina pod sankcijama mogao da ima.
Ćerke su patile i majka im je nedostajala, a ja sam bila svedok njihove patnje i raznih situacija koje su iz te patnje nastajale.
Gledajući sve to moja rana iz detinjstva je dobila završnu potvrdu i pečat, a ja sam donela konačnu presudu.
Sećam se svoje tada već ne tako male glavice tinejdžerke, kako sam sebi obećala da samo to neću nikada uraditi svojoj deci – da nikada posao neću staviti ispred njih.
I tako sam i uradila.
Kada sam odlučila da imam decu napustila sam korporaciju u kojoj sam munjevito izgradila karijeru i gde sam već sa 26 godina postala direktor i mislila da sam našla pravo rešenje: pokrenula sam sopstveni biznis sa idejom da će mi to omogućiti dobar balans između profesije i majčinstva.
Bila sam jako ponosna na sebe. Mislila sam da sam pobedila i da sam “pokazala” tim majkama iz mog detinjstva i mladosti kako treba da se bude majka.
A samo sam sebi pokazala kako izgleda život kada nekoga osudiš – izgleda tako što život osudi tebe na još gori način.
Usledile su godine mog ličnog pakla.
“Sopstveni biznis” nije bio tiha luka koja bi mi omogućila balans kako sam ga zamišljala već nešto mnogo veće od svega što sam mogla i da zamislim. Navala klijenata, posla, prilika za rad na projektima kakve sam samo mogla da sanjam, inspiracija za svu moju kreativnost, cvetanje, rast… To je naravno iziskivalo fokus i posvećenost. I najgore od svega – ja sam u tome uživala. Vuklo me je. Moje biće je išlo ka tome.
A ja sam mrzela sebe zbog toga što me to vuče.
Jer sam obećala sebi da ću biti sa decom. A nisam mogla da budem sa njima na način kako sam ja zamislila da treba i da istovremeno radim i rastem poslovno.
Jednostavno nisam umela da spojim ta dva.
Nekima je to lako i nemaju problem da spoje te dve uloge, meni je bilo nemoguće.
Pocepala sam se iznutra.
I onda odlučila da uništim sve što ima veze sa poslom jer sam ipak neke stvari obećala sebi i ta obećanja data u ranoj mladosti su mi bila važnija od svega. Kasnije ću shvatiti da su mi nažalost bila važnija i od sebe same…
Počela sam da odbijam klijente, da ne budem aktivna, da ne zakazujem sastanke, da radim samo kad me neko pozove.
I bila sam nesrećna.
Moje biće je patilo i venulo.
Ali sam sebi sve to lepo objasnila da je važnije da budem sa decom i da im se posvetim.
I tu sam napravila stvarno dobar posao jer sam im se zaista maksimalno posvetila. To su sada sjajni, samosvesni, samostalni momci koji idu za svojim snovima i uživaju u životu.
A onda sam osetila da je nakon 10 godina od odluke da se profesionalno zaustavim najzad došao trenutak da mogu sebi ponovo da dam dozvolu da idem za onim što mene najviše ispunjava – za svojom profesijom.
Tog dana sam mnogo plakala. Sećam se da sam sedela na tepihu u dečijoj sobi, da je bio februar, da sam u telu osetila da se vraćam poslu i plakala sam kao kiša.
Odlučila sam da povratak bude takav da se vratim u korporaciju. I to je bila jedna od najboljih odluka ikada. Korporacija me je regenerisala i pokrenula. To je moje okruženje, to su moji ljudi.
A kada sam zaokružila kreativni ciklus koji je bio moguć u korporaciji, prošle godine sam se opet vratila sopstvenom biznisu.
Prva godina povratka je bila kao da krećem iz početka ali sam je iznela hrabro i mnogo sam ponosna na sebe gledajući na taj period.
A onda je došla ova godina i ja sam pogledala svoje momke, videla u njima odrasle ljude kojima sam sada potrebna samo kao savetnik i podrška i najzad sebi DOZVOLILA DA RADIM.
Da, dozvolila sam sebi da radim.
Ne mogu da dočaram KOLIKO SAM RADILA OVE GODINE.
Dan i noć. Danju za korporativne klijente, uveče sa grupama koje su prolazile moje individualne programe, vikendima pisala tekstove i radila na novoj kreativi.
U Q4 sam radila skoro svaki vikend.
I nikad nisam bila srećnija. I odmornija. U duši.
Najzad sam se vratila sebi i onome što je moja suština, moj talenat, moja svrha dok hodam i dišem na ovoj Planeti.
Zahvalna sam na svakom koraku, na svakoj sekundi koju sam ove godine provela za laptopom, u trening sali, sa klijentima, nad knjigama, na svojim edukacijama…
Sledeće godine punim 50 godina i lekcija koju sam naučila je: najveća opasnost je da osudiš bilo koga jer si time automatski osudio sebe, a ne znaš još uvek šta je tačno presuda, samo treba da znaš da neće biti blaga ako ni tvoja početna osuda nije bila blaga…
